U parku

Чим је прошла поред клупе, устао је.
"Чекај, чекај, чекај...", добацио је расејано.
У три брза корака био је поред ње.
Врховима прстију, као да нехајно изводи древни ритуал, дотакао је прамен њене косе.
"Да ми не однесеш паука..."
"Паук!?", тргла се. А онда га је погледала. Деловао је удаљено. Замишљено. А промишљено. Из далека је назирала причу.
После кратке паузе, "Зашто баш паук?" Дозволила је осмех.
"Све друго сам потрошио." Глас му се није приближавао.
"А шта си све имао?"
"Не сећам се, било је давно. У претходном животу," као да се ближио...
"Кад је то било?" Свидела јој се прича.
"Пре седам, осам година... Колико си ти живота променила за то време?" Сад је већ био ту. Са пријатним осмехом.
"Ниједан."
"Живиш исти живот већ осам година!? Није добро... Хајде да направимо по један нови!"
Дозволила је осмеху да се простре преко целог парка и рекла: "Хвала ти, али не."
"Хвала теби. Сад знам да нисам узалуд све потрошио." Испратио ју је из своје приче погледом испуњеног сна.
Отишла је срећна. Одавно није водила овако пријатан разговор.

-----

Читати уз: Uriah Heep - The Park