Возови

Добро, признајем, био сам уморан. Трећи дан за редом пред монитором. Али никако нисам очекивао воз! Заправо, била су само два теретна вагона, али опет... Не знам ни откуд ми то да су теретни, уопште нисам сигуран да ли постоји икаква разлика у звуку између путничких и теретних вагона, али да ме је неко у том тренутку питао, рекао бих му да су ми кроз главу управо прошла два теретна вагона! И нимало нисам био срећан због тога... Пре свега јер километрима унаоколо није било никакве пруге.

Како год, у пролазу сам им залепио етикету звучног миража и вратио се послу. И сигурно би заборавио на њих да нису наишла још два! Равномерно клопарање и онај промукли хук... Нема грешке, то може да буде само воз. Односно два вагона. Изнервирао сам се. Имао сам превише посла да би смео да почнем да лудим. Ништа, мораћу да се сконцентришем на уклањање проблема, нема времена за тражење узрока. Скувао бих кафу, али чему кад је не пијем... Прошетао сам се по соби и мало одморио очи гледањем у фикус. Расте, баш лепо...

Нисам скренуо поглед ни кад ме је засврбео палац на нози. Заправо више је било као пробадање у листу. Или можда бутини... Бол се некако померио у предео пупка, скочио на раме, а онда сам коначно схватио да ме сврби врат и бесно сам залепио комарца! Први те године. Или можда није, само их ја нисам примећивао поред онолико посла...

Добро, доста одуговлачења, назад на посао! Ускочио сам у монитор и заврнуо рукаве. И сасвим очекивано - наишао је још један. Теретни. Добро натоварен. Кацигу! Набио сам је бесно на главу и вечером се уценио да наставим да радим. Свет се примирио, утишао и оставио ме на миру. Само посао и ја...

А онда је протутњао поред мене, толико близу да се све затресло. Е сад је доста! Обуо сам се и изашао. Може посао да сачека.

------

Читати уз: Avishai Cohen - Smash