уторак, 15. септембар 2009.

Allegro

Руке су му прекрштене на грудима и везане. Док су биле слободне, једним покретом је стварао мајушне светове који су изгарали за неколико тренутака. Сада Човек без лица не може више никако да комуницира. Али ја морам да разговарам са њим. Зато сам одлучио да одсањам своје питање. Легао сам у његову сенку и дозволио јој да ме угризе за потиљак. Заспао сам.

Првих неколико реченица нисам разумео. Зујало ми је у ушима. Огледало се није налазило на уобичајеном месту, можда због тога нисам схватио? Загледао сам се унутар жутог оквира и прочитао са сопствених усана: «источни прозор». Појурио сам ка прозору прекривеном зеленим поцепаним застором. Иза застора, светлост је наносила бол. Преко измучених неурона угледао сам град. Ушушкана међу белим зградама лежала је пијаца таштине. Тамо ћу купити одговор!

Врата. Ходник. Позвати лифт. "У квару". Степениште. Ходник. Стаклена излазна врата. Благи страх од новог света. Од сада владају светлост и јара!

Улице и улице. Улице које не воде никуда и улице које не воде где треба. Сунце је високо, сакрило је исток од мене. Камен и креч. Мали пусти трг. Само улични смејач који ми нуди своје услуге. Можда би ми и био од користи, али ја никада нисам научио да читам осмехе.

Да ли да пођем улицом плавих сенки? Више немам идеју. А врућина уједа... Улични смејач ми се уноси у лице. Искежена гримаса, па хитар скок ка једном уском пролазу. Пратићу га, немам шта друго...

Трчим. Стижем до пролаза, он замиче за даљи угао. Пар корака до угла, а смејач већ нестаје иза следећег. Ужарени лавиринт, тежак ваздух, тешке ноге. Задихан, завршавам трку пред керамичком фонтаном. Водич ми прсну воду у лице и одлепрша. А мени је само потребна вода... Неколико дугих гутљаја студене магије и окрећем се ка свету.

Окружен првим тезгама пијаце! Почињем да осећам жагор и мирисе зачина. Поново свестан... Смех. Два продавца пуне етар својим расположењем. Поново жив! Лепо је вратити се међу људе. И још један степен поимања ми се враћа – смеју се мени.

"Ниси ваљда пио ту воду? Ха-ха!"
"Јесам, зашто?"
"Па то је вода за продавце! Ха-ха!"
"Зашто је не бих и ја пио?"
"Па шта ћеш да продаш?"
И смех.

"Ево, ја ћу да купим од тебе."
Да ли патуљци заиста постоје?
"Шта?"
"Шта нудиш?"
"Не нудим ништа!"
"Нема везе, ја ћу да купим од тебе."
Поново неиздржива врућина...
"Добро..."
"Ево ти два сребрњака, мислим да је поштено."
И одлази...

Додир хладног метала на длану буди питање... "А шта си узео..?"
"Узео ти је прилику!"
И смех.

Више их не слушам. Идем ка средишту пијаце на којој је могуће купити било шта. А највредније ствари се могу купити на празним тезгама. Ја тражим баш такву. Овакву... Два сребрњака на тезги, а у ваздуху одговор: "Allegro!"

Будим се на месту на ком сам и заспао, али сенка Човека без лица више није на мени. Све сенке у просторији беже од светлости, само његова не. Размисли... Знам! Показује ми правац. Махнито ка вратима, али... Требало би некако да му захвалим. Поглед ка непостојећем лицу... Њему моја захвалност није потребна.

Четири дуга корака кроз чекаоницу пуну необичних ликова. Сви од реда буље у мене - да ли сам добио одговор? Не гледам, не говорим.

Ветар шамара. Сва накупљена топлота напушта моје тело, тражи сигурније уточиште. Поново улице, али овога пута познате. И нема их много... Нисам овде био још од... Али знам да ме је ту упутио!

Прилазим првом слободном шалтеру и вадим коверат из џепа.
"Осам хиљада на Allegro!"
Вратио сам се! А зашто ли сам икада и одлазио..?
Овде престају сви моји проблеми!

"...да је на тркалишту пронађено беживотно тело мушкарца средњих година. Према незваничним информацијама, у питању је самоубиство! Те тврдње потврђује чињеница да је покојник у руци чврсто држао тикет са опкладом на победу грла Allegro, које је, међутим, трку завршило као другопласирано, иза грла по имену Прилика."

-----

Читати уз: Jeff Beck - Nadia

среда, 9. септембар 2009.

Апарат

Изволите, изволите... Добродошли! Драго ми је да сте... Да, мало је мрачно овде. Изволите право у лабораторију. Тамо је пријатније...

Драги господине, веома ми је драго да сте дошли. Надао сам се да мој позив неће остати... А дошли сте у прави час! Синоћ сам завршио апарат о ком сам Вам писао и баш сам желео да га испробам. Била би ми част да ви будете први... Ако ми дозволите...

Дакле, само седите овде... Непријатно? Па, биће... узбудљиво, свакако. Дозволите ми само... Да, зову се електроде. Е-лек-тро-де. Па заправо служе... Али не будите нестрпљиви, видећете. И каиш преко груди... И капа! Опростићете ми, капа је мало неудобна, али није било времена да се уради нешто по том питању. Верујем да је столица иначе удобна, слажете се?

Ех, сада... Ово што називам електродама ће пустити игле које ће се завући под Вашу кожу. Молим Вас, драги господине, будите мирни, тако мора... Главобоља и пецкање у очима..? Интересантно... Мораћу то да забележим. Хвала Вам, овакве информације су од великог значаја за науку! Главо... ља... пец... ње... очи... ма... Тако! Елем... Сада долази интересантан део! Сада је време да почнете да се плашите...

Заправо, шалим се. Страх ће доћи сам по себи! Дозволите да објасним... Када укључим машину доживећете све... па рецимо, оно што сте заслужили. Све оно што су људи као Ви радили другима. Видите, драги господине, моје чедо је већ радило, скупљало је податке, хранио сам га новинским чланцима о ратовима, глади, мучењу... Појио сам га причама о дечјем плачу, агонији болесних, умирућих... А Ви ћете сада све то осетити и доживети у само једној секунди, у једном једином трену компресованог ужаса, довољном да изазове најболнију смрт! Сав бол кукавног, измученог света налази се овде, у овом електричном детету страха, које сте ВИ изродили!! Ви и вама слични!!! Али сада се ствари мењају! Од сада ћу ЈА бити судија, владаћу болом и смрћу!!! А сви ви окрутни и ташти...

Али, опростите ми драги господине, занео сам се. Време је, почнимо...

-----

Читати уз - Mattias IA Eklundh - Print This

петак, 4. септембар 2009.

Никада више

Преломио је. Иде кући. И чим је закорачио, клуб се, некако, окренуо око његове свести и пришао јој са друге стране. Нога је прешла преко седам гора пре него што се, ипак, спустила на ледени под у близини места које је до малочас грејала. Погледао је у мрак. Људи су се претворили у зечеве и корњаче, мада углавном зечеве. Снагу која му је била потребна да направи наредни корак, потрошио је на неки бесмислен покрет рукама. Остало му је само да чека да се напуни љубичаста скала у доњем десном углу екрана. Поглед ју је успоравао, а он никако није знао где да гледа. Помислио је како му и само стајање можда одузима снагу... и тад је све кренуло низбрдо! Скала је почела да се сурвава! Хтео је да искочи из те мисли, али уместо тога поскочио је стварно и потрошио све што се до тад накупило! Паника га је шчепала!

Спас је донео плес неонске светлости на начичканом зиду. Опколила га је и повела са собом. Удаљавао се од музике и гужве... од тежине ногу... Зауставио се на пропланку засутом песком. Кругови у песку су му донели потпуни мир. Није знао зашто их црта, али је знао да ће му они донети решење. И таман, када је нацртао последњи, зачуо је музику, угледао зечеве (и понеку корњачу). Сада је и сам био зец и радио исто што и други.

И чврсто је стајао иза одлуке да неће никад више, али сад, кад је већ ту...

------

Читати уз: Protest the Hero - Bloodmeat

уторак, 1. септембар 2009.

Бајка

Путовао сам ономад на исток, далеко, тамо где сунце залази још у рано пре подне, и једног магловитог зимског јутра срео сам вилу. Али то није била вила какве ми познајемо. Била је мала, смеђа, оштрих црта лица и тела, са чврстим крилима, али знала је да прича најлепше бајке. Ево једне од њих:

Летела једна вила три дана и три ноћи, а када се уморила, негде на половини треће ноћи, одлучи да слети на трг једног малог града. Спустила се крај чесме и напила се воде. Али тек када је села на камену ограду чесме, угледа пијанца испруженог по земљи. Не знајући да ли је човек у несвести или само спава, вила заграби воде на чесми и запљусну га. Пијанац се трже. Схвативши шта се догодило, он се пожали: "Зашто си ме будила?" рече. "Сањао сам невероватан сан... Испричаћу ти."

Сањао сам да је у мом дворишту никао предиван цвет црвене стабљике, смеђих листова и зелених латица. Пошто никада раније нисам видео такав цвет, реших да га пазим као ни један други. Заливао сам га сваког јутра, а он је мени заузврат сваке вечери нудио опојни нектар од ког сам сањао најлепше снове. Али једног врелог јутра, након што сам залио свет, отидох неким послом од куће и вратих се тек око поднева. Кад тамо, имам шта и да видим: пас луталица се ушуњао у мој врт и легао право преко цвета, јер је, од заливања, ту земља била најхладнија. Ухватим ја прву мотку коју сам угледао и насрнем на њега, кад пас проговори: "Немој да се љутиш. Када сам сломио цвет, знао сам да ће уместо њега изнићи више нових." Тек тада сам приметио да ми је башта пуна младица магичног цвета. "Знаш ли како сам знао да ће се то догодити?" рече пас. "Видиш..."

Смуцао сам се једног топлог дана по њивама у околини богатог села у ком је увек било хране у изобиљу, тако да ни за нас луталице није мањкало. На поподневној спарини мешали су се разни мириси, али мирис свежих изнутрица, сигуран сам да и сам знаш, није могуће помешати са било чим. Похитао сам ка извору мириса и, у јарузи између две обрађене ниве, угледао свеже остатке неке необичне, крупне животиње. Нисам губио време у покушају да одгонетнем којој је врсти тело за живота припадало, загризао сам и открио да је пријатног укуса. Након неколико крупних залогаја, један угриз ми је донео изненађење. Пре него што сам успео да откинем комад меса, из хрпе дроби искочи вила и чврсто се ухвати за моје крзно. Тада сам схватио да у чељустима држим њену ногу. Завапила је: "Пусти ме, знаш да виле немају укуса. А и рећи ћу ти нешто о овој животињи..."

Једног јутра, одмарајући на локвању на свом омиљеном језеру, угледала сам странца занесеног погледа. Пришла сам му и, шале ради, изјавила како ја причам најлепше бајке. Узбуђено је извадио свеску и оловку, сео на хладни камен и почео да записује сваку моју реч.

-----

Читати уз: Gordian Knot - Code/Anticode