Allegro

Руке су му прекрштене на грудима и везане. Док су биле слободне, једним покретом је стварао мајушне светове који су изгарали за неколико тренутака. Сада Човек без лица не може више никако да комуницира. Али ја морам да разговарам са њим. Зато сам одлучио да одсањам своје питање. Легао сам у његову сенку и дозволио јој да ме угризе за потиљак. Заспао сам.

Првих неколико реченица нисам разумео. Зујало ми је у ушима. Огледало се није налазило на уобичајеном месту, можда због тога нисам схватио? Загледао сам се унутар жутог оквира и прочитао са сопствених усана: «источни прозор». Појурио сам ка прозору прекривеном зеленим поцепаним застором. Иза застора, светлост је наносила бол. Преко измучених неурона угледао сам град. Ушушкана међу белим зградама лежала је пијаца таштине. Тамо ћу купити одговор!

Врата. Ходник. Позвати лифт. "У квару". Степениште. Ходник. Стаклена излазна врата. Благи страх од новог света. Од сада владају светлост и јара!

Улице и улице. Улице које не воде никуда и улице које не воде где треба. Сунце је високо, сакрило је исток од мене. Камен и креч. Мали пусти трг. Само улични смејач који ми нуди своје услуге. Можда би ми и био од користи, али ја никада нисам научио да читам осмехе.

Да ли да пођем улицом плавих сенки? Више немам идеју. А врућина уједа... Улични смејач ми се уноси у лице. Искежена гримаса, па хитар скок ка једном уском пролазу. Пратићу га, немам шта друго...

Трчим. Стижем до пролаза, он замиче за даљи угао. Пар корака до угла, а смејач већ нестаје иза следећег. Ужарени лавиринт, тежак ваздух, тешке ноге. Задихан, завршавам трку пред керамичком фонтаном. Водич ми прсну воду у лице и одлепрша. А мени је само потребна вода... Неколико дугих гутљаја студене магије и окрећем се ка свету.

Окружен првим тезгама пијаце! Почињем да осећам жагор и мирисе зачина. Поново свестан... Смех. Два продавца пуне етар својим расположењем. Поново жив! Лепо је вратити се међу људе. И још један степен поимања ми се враћа – смеју се мени.

"Ниси ваљда пио ту воду? Ха-ха!"
"Јесам, зашто?"
"Па то је вода за продавце! Ха-ха!"
"Зашто је не бих и ја пио?"
"Па шта ћеш да продаш?"
И смех.

"Ево, ја ћу да купим од тебе."
Да ли патуљци заиста постоје?
"Шта?"
"Шта нудиш?"
"Не нудим ништа!"
"Нема везе, ја ћу да купим од тебе."
Поново неиздржива врућина...
"Добро..."
"Ево ти два сребрњака, мислим да је поштено."
И одлази...

Додир хладног метала на длану буди питање... "А шта си узео..?"
"Узео ти је прилику!"
И смех.

Више их не слушам. Идем ка средишту пијаце на којој је могуће купити било шта. А највредније ствари се могу купити на празним тезгама. Ја тражим баш такву. Овакву... Два сребрњака на тезги, а у ваздуху одговор: "Allegro!"

Будим се на месту на ком сам и заспао, али сенка Човека без лица више није на мени. Све сенке у просторији беже од светлости, само његова не. Размисли... Знам! Показује ми правац. Махнито ка вратима, али... Требало би некако да му захвалим. Поглед ка непостојећем лицу... Њему моја захвалност није потребна.

Четири дуга корака кроз чекаоницу пуну необичних ликова. Сви од реда буље у мене - да ли сам добио одговор? Не гледам, не говорим.

Ветар шамара. Сва накупљена топлота напушта моје тело, тражи сигурније уточиште. Поново улице, али овога пута познате. И нема их много... Нисам овде био још од... Али знам да ме је ту упутио!

Прилазим првом слободном шалтеру и вадим коверат из џепа.
"Осам хиљада на Allegro!"
Вратио сам се! А зашто ли сам икада и одлазио..?
Овде престају сви моји проблеми!

"...да је на тркалишту пронађено беживотно тело мушкарца средњих година. Према незваничним информацијама, у питању је самоубиство! Те тврдње потврђује чињеница да је покојник у руци чврсто држао тикет са опкладом на победу грла Allegro, које је, међутим, трку завршило као другопласирано, иза грла по имену Прилика."

-----

Читати уз: Jeff Beck - Nadia