петак, 04. септембар 2009.

Никада више

Преломио је. Иде кући. И чим је закорачио, клуб се, некако, окренуо око његове свести и пришао јој са друге стране. Нога је прешла преко седам гора пре него што се, ипак, спустила на ледени под у близини места које је до малочас грејала. Погледао је у мрак. Људи су се претворили у зечеве и корњаче, мада углавном зечеве. Снагу која му је била потребна да направи наредни корак, потрошио је на неки бесмислен покрет рукама. Остало му је само да чека да се напуни љубичаста скала у доњем десном углу екрана. Поглед ју је успоравао, а он никако није знао где да гледа. Помислио је како му и само стајање можда одузима снагу... и тад је све кренуло низбрдо! Скала је почела да се сурвава! Хтео је да искочи из те мисли, али уместо тога поскочио је стварно и потрошио све што се до тад накупило! Паника га је шчепала!

Спас је донео плес неонске светлости на начичканом зиду. Опколила га је и повела са собом. Удаљавао се од музике и гужве... од тежине ногу... Зауставио се на пропланку засутом песком. Кругови у песку су му донели потпуни мир. Није знао зашто их црта, али је знао да ће му они донети решење. И таман, када је нацртао последњи, зачуо је музику, угледао зечеве (и понеку корњачу). Сада је и сам био зец и радио исто што и други.

И чврсто је стајао иза одлуке да неће никад више, али сад, кад је већ ту...

------

Читати уз: Protest the Hero - Bloodmeat

Нема коментара:

Постави коментар