уторак, 01. септембар 2009.

Бајка

Путовао сам ономад на исток, далеко, тамо где сунце залази још у рано пре подне, и једног магловитог зимског јутра срео сам вилу. Али то није била вила какве ми познајемо. Била је мала, смеђа, оштрих црта лица и тела, са чврстим крилима, али знала је да прича најлепше бајке. Ево једне од њих:

Летела једна вила три дана и три ноћи, а када се уморила, негде на половини треће ноћи, одлучи да слети на трг једног малог града. Спустила се крај чесме и напила се воде. Али тек када је села на камену ограду чесме, угледа пијанца испруженог по земљи. Не знајући да ли је човек у несвести или само спава, вила заграби воде на чесми и запљусну га. Пијанац се трже. Схвативши шта се догодило, он се пожали: "Зашто си ме будила?" рече. "Сањао сам невероватан сан... Испричаћу ти."

Сањао сам да је у мом дворишту никао предиван цвет црвене стабљике, смеђих листова и зелених латица. Пошто никада раније нисам видео такав цвет, реших да га пазим као ни један други. Заливао сам га сваког јутра, а он је мени заузврат сваке вечери нудио опојни нектар од ког сам сањао најлепше снове. Али једног врелог јутра, након што сам залио свет, отидох неким послом од куће и вратих се тек око поднева. Кад тамо, имам шта и да видим: пас луталица се ушуњао у мој врт и легао право преко цвета, јер је, од заливања, ту земља била најхладнија. Ухватим ја прву мотку коју сам угледао и насрнем на њега, кад пас проговори: "Немој да се љутиш. Када сам сломио цвет, знао сам да ће уместо њега изнићи више нових." Тек тада сам приметио да ми је башта пуна младица магичног цвета. "Знаш ли како сам знао да ће се то догодити?" рече пас. "Видиш..."

Смуцао сам се једног топлог дана по њивама у околини богатог села у ком је увек било хране у изобиљу, тако да ни за нас луталице није мањкало. На поподневној спарини мешали су се разни мириси, али мирис свежих изнутрица, сигуран сам да и сам знаш, није могуће помешати са било чим. Похитао сам ка извору мириса и, у јарузи између две обрађене ниве, угледао свеже остатке неке необичне, крупне животиње. Нисам губио време у покушају да одгонетнем којој је врсти тело за живота припадало, загризао сам и открио да је пријатног укуса. Након неколико крупних залогаја, један угриз ми је донео изненађење. Пре него што сам успео да откинем комад меса, из хрпе дроби искочи вила и чврсто се ухвати за моје крзно. Тада сам схватио да у чељустима држим њену ногу. Завапила је: "Пусти ме, знаш да виле немају укуса. А и рећи ћу ти нешто о овој животињи..."

Једног јутра, одмарајући на локвању на свом омиљеном језеру, угледала сам странца занесеног погледа. Пришла сам му и, шале ради, изјавила како ја причам најлепше бајке. Узбуђено је извадио свеску и оловку, сео на хладни камен и почео да записује сваку моју реч.

-----

Читати уз: Gordian Knot - Code/Anticode

Нема коментара:

Постави коментар